Четврти разред

„Ој, Ужице,  мали Цариграде, 
кроз тебе се  проћи не могаде

од зумбула  и од каранфила, 
од момака  и од дјевојака, 

од мириса  ђула и босиљка, 
од уздаха  л'јепих дјевојака”. 

Ужички Град представља типично средњовековно утврђење за борбу хладним наоружањем. Налази се на високом, оштром и стеновитом гребену изнад реке Ђетиње. Тачно време настанка града се не зна, али се сматра да је подигнута највероватније у другој половини XИВ века да би штитила Ужице и каравански пут који је долином Ђетиње повезивао Моравску долину са  Дубровачком републиком.

 

Најинтересантиjи догађај десио се у време када је град био у поседу жупана Николе Алтомановића. Алтомановић је после Маричке битке постао најмоћнији српски великаш, који је владао великим простором од Рудника до Јадранског мора, а Дубровачку републику је приморао да му плаћа годишњи данак. Против њега је створена широка коалиција осталих српских великаша коју су предводили кнез Лазар и босански бан Твртко. После опсаде града 1373. овде су га заробили и ослепели.

Од тада па све до пада под Турке 1463. налазила се у саставу српске државе. Тврђава је коначно напуштена крајем 1862. године када ју је напустила турска војска. Према уговору са кнезом Михајлом, тврђава је морала бити онеспособљена за даљу војну употребу па је следеђе године дигнута у ваздух. Остаци зидина, високи око један метар видљиви су и данас. Седамдесетих година прошлог века делимично је конзервирана и рестаурирана.

ЂЕТИЊА

Поред ових Ужичани памте и легенде о настанку имена реке Ђетиње.

Прва легенда каже да је река добила такво име јер су Турци са тврђаве бацали српску децу у реку.

Друга легенда описује српску и турску децу која су се купала у реци... Изненада је наишло невреме, река је надошла и однела децу. Име реке чува сећање на страдање деце.

Према трећој легенди, у давна времена у реци се купала нека жена која је требало да се ускоро породи. Речни вирови су је одвукли на дно и она се удавила, а са њом и дете које је носила, па реку прозваше Ђетиња.

Шта год да се заиста десило, стари Ужичани ће рећи да ипак не ваља шетати ноћу крај Ђетиње, јер се деца, настрадала у легендама, понекада привиђају.

Хидроелектрана на Ђетињи или Централа под Старим градом у Ужицу је прва хидроелектрана вишефазног система у Србији. Налази се на реци Ђетињи на месту које Ужичани зову Стара плажа. Друга је хидроелектрана у свету, направљена поТеслиним принципима вишефазних струја, после хидроелектране на Нијагари.

Камен темељац је поставио краљ Србије Александар Обреновић 3. маја 1899. године, а пуштена је у рад на Илиндан, 2. августа 1900. године. То је било тачно 96 дана после пуштања у рад хидроцентрале у Ваљеву. Централа је настала захваљујући развоју ткачке радионице, а виђени Ужичани позвали су професора београдске Велике школе Ђорђа Станојевића који је познавао Теслин рад те је одмах предложио вишефазне генераторе.

УЖИЦЕ

Постоји више легенди о пореклу имена града. Прва легенда каже да су за време Турака, све оне који су се противили турској власти, затварали у логор опасан жицом. Када су затворенике враћали са рада, Турци су говорили: „Водимо их у жице!“По другој легенди, у Ужицу су некада давно израђивали ужад за везивање снопова жита која су продавали у многим балканским земљама. Како су та ужад била мала, назвали су их „ ужице“, па је народ и месту дао такво име. Трећа легенда каже како је у Ужицу постојао један дућан кога су лопови стално харали. Трговац је због тога око дућана поставио жицу. Када је пало вече,лопови, желећи да сто пре обаве посао, јурнуше не гледајући куда иду, заплетоше се у жице и једва се живи извукоше . Један од лопова повика: „ Вала, браћо, нећемо ти више у жице“. Од тада народ, срећан сто се ослободио лопова, назва град Ужице.Четврта, кажу најреалнија легенда, каже да је град добио име по уским, дугачким њивицама које су се налазиле на простору данашњег града, са обе стране реке, које су називане „ужице“.

НАРОДНИ МУЗЕЈ

Посетиоцима су на располагању две сталне музејске поставке и Легат сликара Михаила Миловановића, а повремено и занимљиве тематске изложбе. Поставка Музеја устанка 1941. обухвата период од мартовских догађаја 1941. у Југославији до пада Ужичке републике. Стална музејска поставка Ужице настанак и развој, третира период од праисторије до савременог доба.

„Ко те Ужице не би волео и бол и радост био си граде,

И ко би тебе сад преболео буном засејан црвени саде“.

                                                                                                                С.Вукосављевић

Потпећка пећина налази се у селу Потпеће, 14 km југоисточно од Ужица. Јединствена је по монументалном улазу у облику потковице. Висина улаза износи 50 m, ширина је у основи 12 m, а под сводом 22 m. То је највећи пећински улаз у Србији.

Претпоставља се да је пећина била човеково станиште још за време неолита. У пећини су пронађени археолошки остаци: керамика, обрађени јеленски рогови и кремено оруђе.

Злакуса је свакако најпознатија по старом грнчарском занату које је у овом селу заступљено више од три века. Специфичност злакушке грнчарије се огледа у томе што се земљано посуђе израђује од два природна материјала – земље (глине, тзв „гњиле“) и камена.