„И звони, звони звоно на волу,

             Сви на вашар у Тополу“

      Д. Ерић

 Дан смо провели обилазећи срце Шумадије. Ни киша није успела да нас спречи да не уживамо. Дочекала нас је бучна варош Топола, вашар који је описао и Добрица Ерић. Пуне тезге грожђа, вина и разних ђаконија. Заталасали се обронци брежуљака и брда око Тополе. Дремају обрани воћњаци и виногради.

 Шумарице

Спомен- парк, пркоса, страдања и поноса. Место које се не сме заборавити. Прошлост која се мора знати и памтити. Да се никада не заборави и не понови.....

Споменик стрељаним ђацима и професорима" је дело вајара Миодрагa Живковића, изграђен од бетона 1963. године. Налази се на месту где је стрељана највећа група ученика заједно са 18 професора. То је грандиозна скулптура у којој се моћни, разгранати блок од белог бетона преображава у нежну птицу сломљених крила, прекинуту у лету. Симболизује полет и снагу младости пресечене у тренутку када се спремала да се отисне у живот. Овај споменик постао је симбол спомен-парка и града Крагујевца.

АКВАРИЈУМ

Акваријум “Крагујевац” је први јавни акваријум у Србији. У његовој колекцији се налази преко 600 биљних и животињских врста из водених екосистема са свих простора Земље

 Осим риба, можете видети и водоземце (жабе и даждевњаке), гмизавце (корњаче и змије), као и различите врсте бескичмењака (сунђере, дупљаре, планарије, глисте, пијавице, пужеве...)

КРАГУЈЕВАЦ

Назив Крагујевац је изведено од имена птице Крагуј која се у средњем веку употребљавала за лов. У Лепеничкој областибило је доста шума где су живеле ове птице.

Крагујевац је у турским изворима познат под називима Караговинџа и Карађофоџа, али ти називи нису ништа друго него преводи назива Крагујевац на турски језик.

Крагујевац је 1818. године постао престоница Кнежевине Србије што је проузроковало бржи развој вароши. У Крагујевцу је било седиште кнежеве канцеларије, као и опште-народни суд. Када је Србија добила аутономију Хатишерифом из 1830. године, Крагујевац је почео да се изграђује као центар друштвеног, политичког и културног живота Србије

Шумадија је географска регија у Србији. Име је добила по шумама које су некада прекривале највећи део њене територије. Административно средиште је Крагујевац, 

Дан смо провели обилазећи срце Шумадије. Ни киша није успела да нас спречи да не уживамо. Дочекала нас је бучна варош Топола, вашар који је описао и Добрица Ерић. Пуне тезге грожђа, вина и разних ђаконија. Заталасали се обронци брежуљака и брда око Тополе. Дремају обрани воћнаци и виногради.

Топола се звала првобитно село Каменица због истоимене речице. Данашњу варошицу основао је Карађорђе Петровић око1781. године на десној обали речице Каменице. Ово Карађорђево насеље је уништено у Првом српском устанку, када је Кучук-Алија пустошећи Шумадију 1804. године у налету на Тополу запалио Карађорђеву кућу. Друга фаза насељавања и тероторијалног развоја Тополе, почела је изградњом утврђеног града 1805. године. Вожд је на месту своје уништене куће саградио нову, на два спрата, а поред ње и друге зграде. Све је то оградио палисадама са пушкарницама. На тај начин је Топола постала утврђено стратегијско насеље. Са успешним развојем српског устанка Топола као Карађорђева престоницадобија и већи политички значај.

Овај простор се нагло насељава Србима који после Косовске битке узмичу под налетом Турака. Успомена на стара насеља се очитава у многим селима око Тополе у виду старих и напуштених гробаља. Пролазили су овим подручјем ратни вихори, смењивале и поново враћале разне управе разних царевина, расељавало и досељавало становништво захваћено и двема великим сеобама од којих је она из 1690. била највећих размера. Због разних видова константног отпора народ са овог простора туђинским властима је овај део Србије увек био несигурно подручје. Шумски комплекс ове средине је био непокориво царство слободе. На овом простору, непосредно поред Тополе у селу Марковац (код Младеновца) заселак Црквине је умро први српски деспот Стефан Лазаревић (1427. године).

Обнављајући Тополу, Карађорђе је нарочиту пажњу посветио зидању цркве Пресвете Богородице. Као оснивач династије, он је подигао себи задужбину и у њој своју породичну гробницу. –

 Karađorđeva porodica je, po predanju, poreklom iz Spasojevića, odakle se doselila u Šumadiju. Porodica mu je bila izuzetno siromašna, nisu imali ni za porez, pa se celo selo solidarisalo da bi plaćalo porez za njih

– Kao dokaz svoje odanosti sultanu, Miloš Obrenoviće je Karađorđevu glavu poslao u Carigrad, čemu su se Turci izuzetno obradovali, i okačili je na bedem grada da je svi vide. Glava je, posle toga, ukradena, i ne zna se šta se sa njom desilo. Njegovo telo je sahranjeno u crkvi na Oplencu.

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током

периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ)

Kralj na volovskim kolima

Posle veličanstvenih pobeda na Ceru i Kolubari 1914. i neverovatnog otpora koji je Srbija pružila daleko snažnijem neprijatelju, 1915. godine vojska i vlada su ipak bili primorani na povlačenje. Put na kome ih je pratio i najveći deo stanovništva vodio je preko negostoljubive Albanije. 

Albanska golgota ostavila je velikog traga na zdravlje ostarelog kralja. Ipak, Petar Karađorđević je odbio sve savete od toga da odustane od praćenja svojih vojnika preko albanskih gudura.

Kralj Petar je sa vojskom prešao golgotu na jednim volovskim kolima, a gde su planine bile neprohodne bio je nošen od svojih vojnika, sve dok nisu stigli do albanske obale na Jadranu.

Jedini vladar koji je digao spomenik običnoj seljanki i njenom sinu

U selu Slovac kod Lajkovca i danas postoji spomenik na kome piše: "Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije". Reč je o jedinstvenom slučaju u svetu da vladar podigne spomenik  običnoj seljanki i njenom sinu.

Kralj Petar je Makrenu sreo tokom povlačenja preko Albanije. Ona je krenula za vojskom kako bi pronašla svog sina jedinca Marinka i dala mu vunene čarape koje je isplela. Ipak, kada je shvatila da neće moći dalje, čarape je dala kralju Petru uz zavet da pronađe njenog sina.

Kralj Petar svoje obećanje nija zaboravio. Marinka je pronašao, ali umrlog od hladnoće negde u planinama Albanije. Priča kaže da se do kraja života se nije odvajao od vunenih čarapa majke Makrene, da je na samrti tražio da mu ih obuju i da je u njima umro.

Ova neverovatna priča zabeležena je u romanu Milovana Vitezovića "Čarape kralja Petra".

И НАРАВНО ПО НЕКА  СИТНИЦА  ЗА СЕЋАЊЕ

Био је ово леп дан дружења трећака матичне школе и ученика трећег и првог разреда из Прислонице.

До наредне приче поздрав од

 ТРЕЋАКАААА!