Реч, по реч, стих...

стих, по стих песма...

Данас је нашу школу на радост све

деце посетио песник

Никола Стојановић.

Дао сам гол 

Ја не играм фудбал,

али из фазона

заиграо сам јуче,

гледала ме она.

Са лоптом се борим.

моје тело гине,

кад ме она смерно

гледа са трибине.

Ал' на једном бацих

ка њој поглед крадом,

она не гледа ме,

ћућори са Владом.

Тако у моменту

нанесе ми бол,

отишла је са њим,

ал' дао сам гол.

Никола Стојановић је рођен 1992. године у Великој Крушевици код Крушевца. Пише од малих ногу. Студент је права. Данас је један од најбољих младих песника. Освојио је много награда и признања широм Србије, међу којима је и награда „Лаза Костић“ за поезију и „Златна кацига“ за хумор и сатиру награда „Булка“.

Зашто касним

Тупим мозак, не знам,

како да појасним

своме учитељу

зашто касним.

Учитељ ми Сима

непрестано звоца,

у школу ми стално

позива и оца.

Морам да закасним

макар часа пола,

јер на путу пише:

„Успорите! Школа!“

Колико су  деца уживала у дивним стиховима најбоље показују њихови аплаузи и повици: „Још једну, још једну....“

Био је то лепо дружење. Хвала песнику што је посетио нашу школу.

                            „ Кад сам јуче био дете, 

                   нисам умео да схватим

                   да  детињство најлепше је,

                   сад би тамо да се вратим“.