Легенда о Сокобањи

Некада давно у моћној тврђави Сокограда живео је један принц. Једнога дана док је јахао свог величанствено белог коња долином, небо изнад Озрена се замрачило. Изненада, муње и громови су почели да пуцају на све стране, подрхтавајући тло све до Ртња. Прелепи пастув рашири своје ноздрве и док му се дугачка грива вијорила на олуји, подиже њушку њиштећи од страха. У једном трзају подиже и своје велике груди ка небу, усправивши се на задње ноге, осећајући како му копита урањају у блато, а добри господар нестаје са леђа.

Племић је пао са коња и изгубио свест. Када је наступио мир, он  се поврати, отвори очи, али се није могао ни макнути. Све га је неиздрживо болео, те је стога остао да лежи, чекајући да га смрт ослободи мука. Међутим, одједном зачу жубор воде. Не желећи да напусти овај свет жедан,  принц смогне снаге да се приближи извору. Отпи гутљај и осети како му се у глави све рашчисти. Спусти десну руку, и бол ишчезну. Затим се окупао цео. Из воде је изашао препорођен и ојачан.

Није прошло много времена, а да се прича о чудесној води није раширила међу људима. Многи су похрлили да населе тај крај саградивши куће. Они који су веровали у њу остали су ту заувек.