Још један, диван снежни дан на Копаонику. Кренули смо у шетњу...  Ходали смо у колони, а онда су другови око нас почели да пропадају у  снег. Док смо се њима смејали и наше ноге су тонуле. Било је пуно шале и смеха. Не знамо да ли нам верујете? Али ми стварно уживамо.... а знамо да је код нас већ одавно стигло пролеће, да су наши воћњаци увелико уцветали,да се по пропланцима плаве љубичице. Овде пролеће стидљиво вирка из уснулог снега, само негде и негде шафран помаља своју уснулу главицу. 

Био једном један чобанин

Паја и чобаница Јана…

ПАЈИНО ПРЕСЛО

У давна времена Копаоник се преко лета белео од оваца, чобани и чобанице су истеривали своја стада, напасали их и  дружили се. Имућнији су имали своје бачије и увече су своја стада одводили код бачија и остаљали да преноће у ограђеном простору. Сиромашни су своја стада када су ноћи биле хладније морали да враћају у село. Међу њима је била и лепа  чобаница Јана, имала је мало стадо и док је чувала овце носила је вуну и прела, кад није имала своју вуну она је то радила за друге имућније чобане и чобанице. Једном приликом била је касна јесен, предвече су почели да завијају вукови около, како је у том тренутку била сама , уплашила се и пожурила са својим малим стадом у своје село под Копаоником. У журби јој је испало пресло и то је открила тек када је стигла кући. Вратила се, тражила је али га није нашла. Отишла је кући плачући. Сутрадан је пао снег који се отопио тек на пролеће. Када је грануло пролеће и снег се отопио наишао је чобанин Паја који је правио лепе свирале на њима још лепше свирао.  Пошто у вишим  пределима Копаоника нема листопадног дрвећа од ког је правио фруле, са собом је увек носио бритву како би се забавио док чува овце. Када је дошао на то место видео је преслицу коју је изгубила Јана. Јако му се допала и решио је да се ожени чобаницом чија је преслица коју је нашао. И кад год би долазио побоо би преслицу у земљу, свирао на фрули и чувао овце. Остали чобани су почели да га задиркују да се оженио преслом. Он није марио за то и упорно је носио преслицу са собом кад иде да чува овце. Једног дана Јана је кренула д чува своје мало стадо и привукла је нобично лепа мелодија фруле. Дошла је иза јеле и дуго посматрала Пају док свира. Кад је мало боље погледала видела је и своју преслицу поред њега, пошто је била срамежљива данима се размишљала како да дође до своје песлице. Једног дана док је тако посматрала Пају и своју преслицу иза ње је икочила срна, Јана се  силно уплашила и исрчала на тај део, пошто је Паја видео,  почео је да се смеје што се она уплашила срне. Сва постиђена рекла је Паји:“А како тебе није стид да држиш туђеу преслицу код себе“. Паја је схватио да је преслица њена и од тада су почели заједно да чувају овце. Кад је дошла јесен они су се венчали и од тада су стално ту чували своје стадо. Од тог времена народ копаоничког краја тај део зове ПАЈИНО ПРЕСЛО, као успомену на упорног Пају и лепу чобаницу Јану.

ВЕЧЕРА

``Ја сад једва могу знати да имадох сан,

и у њему очи неке, небо нечије,

неко лице, не знам какво, можда дечије,

стару песму, старе звезде, неки стари дан,

ја сад једва могох знати да имадох сан...``

                                      В.П.Дис