Легенда о Сокобањи

Некада давно у моћној тврђави Сокограда живео је један принц. Једнога дана док је јахао свог величанствено белог коња долином, небо изнад Озрена се замрачило. Изненада, муње и громови су почели да пуцају на све стране, подрхтавајући тло све до Ртња. Прелепи пастув рашири своје ноздрве и док му се дугачка грива вијорила на олуји, подиже њушку њиштећи од страха. У једном трзају подиже и своје велике груди ка небу, усправивши се на задње ноге, осећајући како му копита урањају у блато, а добри господар нестаје са леђа.

Вегетација Сокобање је значајан фактор који утиче на климу и на човека. Шуме се простиру на око 20 000 ха. Ту преовладава букова, храстова шума, као и четинари који заузимају 1 300 ха.Сва брда која се пружају до саме Бање, богата су липовом шумом, па је у јуну ваздух пун опојног мириса.Баш због овог шумског окружења у Сокобањи нема наглих климатских промена које човак тешко подноси.Некада су шуме на овом простору заузимале знатно веће површине, али су бројним човековим активностима знатно деградиране како у погледу просторног обухвата, тако и у измени структуре. Нарочито су страдале квалитетне шумске састојине (храстове, букове и четинарске) посебно у долинском делу и по северном и западном планинском ободу.

Изузетну флористичку и здравствену вредност подручја Сокобање чини самоникло лековито биље. Наиме, овај простор је од давнина познат по бројним корисним врстама лековитих и других биљака, који у оквиру свеколиког богатства и разноликости флоре источне Србије заузима једно од најзначајнијих места.Најновија истраживања лековитих и ароматичних биљака овог краја потврдила су велику разноликост и богатство одређених врста (нарочито на Ртњу, Озрену и Девици), тако и њихов висок квалитет у погледу лековитих састојака. Утврђено је присуство око 200 врста (међу којима има и ендемских) од којих су најпознатије ртањски чај, кантарион, мајчина душица, враниловка, липа, ива, хајдучица и др.

Хајдук Вељкова чесма 

На пола пута до излетишта Борића налази се чесма најпознатијег хајдука, ових крајева, Хајдук Вељка Петровића.

Ово је прича о великој љубави Хајдук Вељка и Чучук Стане.

Са Хајдук Вељком се упознала у кући неготинског проте 1812. године. Пришла му је и дрско запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?“ Вељко је застао збуњен, јер са њим ниједна жена тако није разговарала. Брзо су му одмах објаснили да су његови момци похарали неколико села и грешком однели и девојачку спрему оне која је стајала пред њим. Затим ју је Вељко даровао даровима и запросио речима „Сада сам те ја даровао, сада си моја!“.

Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. За Чучук Стану се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила: две на нози, једну на рамену, а једну, направљену турским јатаганом, на потиљку. Пушком је баратала као прави ратник, сваку мету погадала је са огромном прецизношћу, а у седлу била сигурна и вешта.

Хајдук Вељко је погинуо 1813. године, а он и Стана нису имали деце. После Хајдук Вељкове погибије, избегла је и живела у Панчеву.